Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Ono što po­u­zda­no zna­mo je­ste re­do­sled do­ga­đa­ja na „Po­tem­ki­nu” i pri­rod­no je da se po­đe od sa­me hro­ni­ke, čak i one naj­štu­ri­je, za­pi­snič­ke, jer se ti­me ne pre­ju­di­ci­ra ko­nač­ni ob­lik fil­ma. Hro­ni­ka je sa­ma po se­bi pod­ra­zu­mi­je­va­la kva­li­tet­nu vje­ro­do­stoj­nost po­je­di­nih ka­dro­va; nji­ho­vi pro­sto­ri po­pu­nja­va­ni su ele­men­ti­ma ljud­ske tra­ge­di­je ka­ko bi se do­bi­la ap­so­lut­na sin­te­za sa­mih do­ga­đa­ja i nji­ho­vog unu­tra­šnjeg zna­če­nja, ali uvi­jek u od­re­đe­nim pro­por­ci­ja­ma, ta­ko da se ni­je mo­ra­lo stra­ho­va­ti od mo­gu­ćih iz­ob­li­ča­va­nja eks­pre­si­o­ni­stič­kog ka­rak­te­ra. Pre­ma to­me, i sa­ma po­dje­la tra­ge­di­je na šest či­no­va sa­mo je uslov­na i ne in­si­sti­ra na po­što­va­nju for­mal­nih za­ko­ni­to­sti, pa se i sa­ma po­vla­či pred za­ma­hom spon­ta­no­sti. Osi­gu­rav­ši na taj na­čin sa­mom zbi­va­nju for­mu pot­pu­no eg­zi­stent­ne re­al­no­sti, Ej­zen­štajn je do­nio još jed­nu neo­bič­nu i va­žnu od­lu­ku – in­di­vi­du­al­ni he­roj ne mo­že da zah­ti­je­va da se struk­tu­ra fil­ma po­de­ša­va pre­ma nje­go­vim po­kre­ti­ma, mi­sli­ma i ne­po­sred­nim ak­ci­ja­ma!
I vi­še od to­ga – ni­ka­kav po­se­ban tret­man ni za jed­nu lič­nost! Čak ako se ona pred­sta­vlja i kao vo­đa! Ova ne­u­o­bi­ča­je­na bes­kom­pro­mi­snost ni­je bi­la ni­ka­kva ad hok ko­mi­bi­na­ci­ja i pro­is­te­kla je iz auto­ro­ve pro­cje­ne da zbi­va­njem i lju­di­ma ko­ji u nje­mu uče­stvu­ju do­mi­ni­ra za­jed­nič­ka te­žnja da se od­u­pru na­si­lju, bi­je­di i po­ni­že­nju. Ka­ko god ne­ko oda­brao da je na­zo­ve, ova pu­sto­lo­vi­na je je­din­stve­ni im­puls ko­ji po­kre­će na­rod Ode­se ka slo­bo­di, po­kre­će mor­na­re bro­da iz na­slo­va da usta­nu pro­tiv po­ni­ža­va­nja i gla­di, a nje­go­vog tvor­ca, re­di­te­lja, da se upu­sti u stva­ra­nje no­vih film­skih for­mi i rit­mo­va.
Su­vi­še če­sto se ovaj film po­sma­tra sa­mo kroz in­ser­te ili kroz naj­po­pu­lar­ni­je sce­ne i se­kven­ce. Na taj na­čin mo­gu­će je la­ko iz­vr­ši­ti ve­ri­fi­ka­ci­ju ma­te­ri­ja­la i utvr­di­ti da svi ovi lju­di, bez ob­zi­ra na svoj tre­nut­ni po­lo­žaj, ima­ju ve­o­ma emo­ci­o­nal­ne ve­ze sa osnov­nom ide­jom ot­po­ra. Od spo­red­ne va­žno­sti je ka­ko će ne­ko od lju­di iz ovog kru­ga in­di­vi­du­al­no re­a­go­va­ti ili iz­gle­da­ti. Ej­zen­štajn je po­tvr­đi­vao ovim mi­sao da re­vo­lu­ci­ja, bez ob­zi­ra na tre­nut­ni po­vod, ni­je ni­ka­kva slu­čaj­nost i da svo­je ko­ri­je­ne ima u od­no­si­ma i sa­mim lju­di­ma. Ako se ne ra­zu­mi­je čo­vjek, re­al­nost i vri­je­me, te­ško je shva­ti­ti duh ve­li­kih pro­mje­na. A Ej­zen­štajn je upra­vo na to­me in­si­sti­rao, pa nje­gov ka­dar ima i iz­vje­sno dru­štve­no ili ko­lek­tiv­no obi­ljež­je.
Zar u pr­vom di­je­lu fil­ma, ko­ji je sam re­di­telj ozna­čio pod na­slo­vom „Lju­di i cr­vi”, ni­je upra­vo eks­pli­ci­ra­na ova po­ve­za­nost in­di­vi­du­al­nih psi­ho­lo­gi­ja i ide­ja: mor­na­ri od­bi­ja­ju da je­du cr­vlji­vo me­so i gla­sno iz­ra­ža­va­ju svo­je ne­za­do­volj­stvo. Me­đu­tim, ka­da je ono jed­nom već pro­bi­lo sve kor­do­ne di­sci­pli­ne i lič­ne ste­ge, ne­mo­gu­će ga je lo­ka­li­zo­va­ti čak i ka­da bi se mor­na­ri­ma ko­jim ču­dom sa­da ser­vi­ra­lo i ono zdra­vo i svje­že me­so re­zer­vi­sa­no za ofi­ci­re. Ni na jed­nom li­ku se ne pri­mje­ću­je po­vr­šnost uz­bu­đe­nja, mo­že se sa­mo go­vo­ri­ti o ste­pe­nu in­ten­zi­te­ta, za­vi­sno od to­ga ka­ko ko uop­šte do­ži­vlja­va i iz­ra­ža­va svo­je emo­ci­je. Ti­me je prak­tič­no pri­pre­mljen dru­gi dio „Dra­ma na pa­lu­bi”, či­ji se ka­dro­vi br­zo smje­nju­ju dok svi mor­na­ri ne sta­nu na pa­lu­bu. Pred nji­ma gru­pu po­bu­nje­ni­ka is­tu­ra­ju na sa­mu ivi­cu bro­da, po­kri­va­ju ce­ra­dom i pri­pre­ma­ju za li­kvi­da­ci­ju.
(Na­sta­vi­će se)